CELLUMA

Priča o fotobiomodulaciji počinje 1967. godine, u laboratoriji mađarskog lekara Endrea Mestera na Univerzitetu Semmelweis, kada je posmatrao kako laserska svetlost niske intenzivnosti ubrzava rast dlake kod miševa i podstiče zarastanje rana koje inače ne bi zarastale. Nije planirao otkriće — planirao je da uništi tumor. Umesto toga, dobio je nešto neuporedivo vrednije: dokaz da svetlost, kada se upotrebi u preciznoj dozi i na tačnoj talasnoj dužini, direktno razgovara sa živim tkivom.

Decenijama je svetlost bila samo metafora za ozdravljenje. Danas je to klinički izmerena, FDA-odobrena terapija koja menja način na koji ćelije proizvode energiju. Uveli smo je 2019. — i razlog leži duboko u mitohondrijama.

Više od pedeset godina i nekoliko hiljada recenziranih studija kasnije, ta ista nauka stoji iza Cellume — uređaja koji koristimo u ordinaciji od 2019. Odluka nije bila impulsivna. Bila je zasnovana na tome ko je Cellumu odobrio, kako funkcioniše, i zašto sama fizika njene konstrukcije čini razliku.Kada smo 2019. odlučili da uvedemo fotobiomodulaciju u ordinaciju, kriterijum nije bio estetika uređaja niti marketinška naracija. Pitanje je bilo jedno: koji uređaj ima dokazanu kliničku efikasnost, regulatornu verifikaciju na više tržišta, i fizičku konstrukciju koja zaista isporučuje dozu svetlosti kakva se koristi u studijama?

Celluma je tada — a i danas — uređaj sa najviše medicinskih dozvola i regulatornih odobrenja od bilo kog LED uređaja na svetskom tržištu. Koriste ga dermatolozi, hirurzi, fizijatri i klinike za upravljanje bolom u više od 100 zemalja. Ćelija može da apsorbuje svetlost samo ako fotoni imaju talasnu dužinu koja odgovara apsorpcionom spektru njenih hromofora — i to je razlika između medicinskog uređaja i dekorativnog osvetljenja.